Филип нађе Натанаила и рече му: "Нађасмо онога за кога писа Мојсије у закону и пророци, Исуса, сина Јосифова, Назарећанина (Јов.1,45)". Ове ријечи упутио је апостол Филип своме пријатељу Натанаилу, старјешини Јудејском, а који је био потајни ученик Исусов. Нађосмо, вели апостол, Исуса о коме су предсказивали Мојсије и пророци у старом Завјету. Нашли смо онога кога смо жељно очекивали, а прије нас генерације многих синова Израиљског народа. То потврђује сам Христос својим ученицима, говорећи: " Ја вам кажем да су многи пророци и цареви жељели видјети што ви видите, и не видјеше, и чути оно што ви чујете, а не чуше ( Лука 10,24)".

У име Оца и Сина и Светога Духа.
  
    Било када ми ћемо се, браћо и сестре, срести са Господом. Ту истину нико неће избјећи. Ми живимо живот не размишљајући да једног дана треба да се сретнемо са Господом. Свакодневно човјек ишћекује нешто ново, боље и радосније у животу. Очекује да ће се сваки дан са новом надом бити бољи од претходног. Нарочито данас у времену велике моралне кризе, ратова и невоља, људи са много наде гледају у будућност чекајући боља и срећнија времена. Међутим треба имати на уму драга браћо и сестре да живот наш не завршава овдје, ми смо створени за вјечност, за непролазно и непропадљиво. Данашњи празник Сретења Господњег је примјер најсавршенијег испуњења нада и очекивања. Данас смо чули ријчи у Светоме Јеванђељу којима су испуњена пророчанства. Изговорио их је старац Симеон узевши из наручја Маријина Богомладенца Христа. Дјева Марија доњела је Исуса у Храм јерусалимски у четрдесети дан по рођењу да Га по закону посвети Богу и себе очисти. Иако ни једно ни друго нису имали потребу очишћења. Законодавац никако није желио да се огријеши о свој Закон.

Драга браћо и сестре, велики је број проповједника и страдалника чија су имена записана крупним, рекло би се чак златним словима у Божијој књизи вјечнога живота. Један од ових је и свети Игњатије Богоносац, свештеномученик, чију свету успомену наша света црква слави сваке календарске године, двадесетог децембра по нашем старом календару. 

  Када се осврнемо око себе и размислимо, долазимо до спознаје да један људски вијек не траје много. Шездесет, седамдесет, нечији сто година. Али шта је то у поређењу са вјечношћу, која је непролазна.

    Гледајући из наших људских видика и на основу закона људског мишљења, није могуће одговорити у потпуности зашто човјек умире и шта је смрт. Апостол Павле на једном мјесту каже да је ''плата за гријех – смрт''. Од пада у гријех наших прародитеља, смрт долази као поравнање свих рачуна између Бога и људи. Као ''плата'' за наша прегрјешења и као казна роду људском, будући да је човјек од Бога био створен да вјечно живи.

"Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам ја посред њих" (Мт.18,20)

    Тако је узвикнуо из дубине срца праведни Симеон, видевши очима својим Христа Господа. Овим виђењем за њега наступа вријеме одласка у вјечност, оставља овај свијет са његовим радостима и жалостима, одлази Богу. Блажена је судбина праведника, који спокојно одлазе у радосну вјечност општења са Богом. Зар је потребно да се доказује да сваки од нас жели и моли од Бога хришћански крај свога живота, тих и миран. Нас обузима страх и при самој помисли на смрт. Зар није могуће да се избјегне страх и ужас од помисли на смрт?

У име Оца и Сина и Светога Духа!

  Историја свијета нам свједочи да није било времена или није било народа без религије. Човјечији дух већ од природе своје тражи и претпоставља неко више биће и тако је о њему увјерен да му приноси култ, какав и приличи само вишем бићу од човјека. То је најјаснија потврда да човјек не може бити без религије. Од колијевке своје човјечанство се бави религиозном мишљу и та је мисао, када је била право схваћена, будила човјечанство и одржавала га у његову достојанству. Нажалост, она је често криво схваћана па је била узроком и великих трзавица и великих трвења и међу народима и међу појединцима.