Спомен овог великог апоcтола и јеванђелиcта празнује cе 26. cептембра. Но 8. маја cпомиње cе чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од cто година, он узе cедам cвојих ученика, изиђе из Ефеcа и нареди ученицима да иcкопају гроб у виду крcта. Потом cиђе cтарац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја cваке године дизаше cе нека прашина од гроба његова, од које cе иcцељиваху болеcници од разних болеcти. 

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.
Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.
Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.

Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојануар Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. 

Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу, него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако свети Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После две године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број беше већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: „Повуцимо вола у обор!” Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „Мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!” на што му Марко одговори: „Мир и Теби Господе мој Исусе Христе!” - Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и понова га вукоше по улицама са истом виком: „Повуцимо вола у обор!” Сав изнурен и изможден Марко изусти: „У руке Твоје, Господе, предајем дух мој” и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцељења људима од сваке муке и сваке болести.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму свете Петке у брчанском насељу Грчица.

Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник брчански протојереј-ставрофор Славко Максимовић, протонамјесник Предраг Ћирковић, протођакон Славољуб Милошевић и ђакон Драган Поповић.

Преосвећени Владика одликовао је мјесне свештенике протонамјесника Предрага Ћирковића чином протојереја а протојереја Драгана Ћирковића правом ношења напрсног крста.

„Онај који чврсто вјерује у Бога и који је свјестан да је Бог његова нада, све тешкоће подноси лакше у животу. Драга браћо и сестре, у животу треба да се трудимо да у свему будемо истински хришћани и да дјелима потврђујемо ријечи Христове јеванђелске“, истакао је Владика Василије и додао:“Данас желим посебно да се захвалим оцу Предрагу и оцу Драгану. Оца Предрага за његов живот и досадашњи свештенички рад одликујем чином протојереја а оца Драгана правом ношења напрсног крста“.

Владика Василије рукоположио је Кристијана Ђокића из Брчког у чина ђакона. 

У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе. 

"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети". 

Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2012. године

ИРИНЕЈ

по милости Божијој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав вечне истине, наде и љубави:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ово је дан који створи Господ,
обрадујмо се и узвеселимо се у њему! 

(Пс 117,24)

Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је, браћо и сестре и сва наша духовна децо широм васељене, „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3).

БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ ПРАВОСЛAВНИ ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ СВОМ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЈЕРНОМ НАРОДУ МИР И БЛАГОСЛОВ У ОВЕ ДАНЕ СВЕОПШТЕ ДУХОВНЕ РАДОСТИ УЗ РАДОСНИ ПОЗДРАВ ХРИСТОС ВАСКРСЕ

„Христос васкрсе из мртвих, смрћу уништи смрт и онима који су у гробовима живот дарова“

У овим светим данима, слушајући у храмовима молитве и пјесме о трагичној историји греховног пада човјечијега од Адама па до доласка Христовог на земљу, осјећамо сву пуноћу Љубави Божије. Бог је кроз Сина Свога Јединороднога примио људску природу, живио међу људима, испунио све оно што је „у закону и пророцима записано“ и спасао људе од греховног пада, спасао све оне који у њега вјерују. У данима свете четрдесетнице, припремајући се за дочек Васрслог Христа, ми Га видимо како учи народ на Генисаретском језеру, гледамо Га како иде кроз поља са ученицима својим и подучава их, како исцјељује болесне, како одговара на питања фарисеја и лицемјера, како истјерује трговце из храма, како учи народ ријечима: „Љуби ближњега свога као самога себе“(Мт 22, 37-40; Мк 12, 30-31), затим: „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи и ви њима чините“ ( Мат., 7:12). Видимо јеврејски народ који потлачен дочекује Помазаника Божијег уз усклике: „Осана, осана Сину Давидову, благословен који долази у име Господње“ (Мт. 21,9).