Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих” (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, „Јован не учини ниједно знамење” (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (в. 7. јануар; 25. мај; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

Заволи сиромаштво Христово како би тамо богат постао Божанством Христовим. Заволи пост најдивнији - дјело веома поштовано и богоугодно. Пост је кочија што узноси на небо. Пост рађа пророке, законодавцима мудрост даје. Пост је души одбрана добра, тијелу поуздани сустанар. Пост је оружје одважнима, школа подвижницима. Пост одбија искушења, он блиста на подвигу побожном. Пост је одважност у биткама. Пост је кротио силу огњену. Пост је затварао раље лавовске. Пост узноси молитву на небо. Пост је мајка здравља. Пост је младости поука, украс стараца, путницима пратилац добри.

У време царева Максимијана и Максимина, који су били познати као гонитељи хришћана, у војсци је служио и свети Теодор, који је добио надимак Тирон што у преводу значи - Регрут. Када ови цареви наредише да сви хришћани морају се поклонити идолима незнабожачким и одрећи се своје вере, храбри младић иступи и рече да је он хришћанин и да се своје вере неће одрећи ни по коју цену и остаде доследан томе. Због тога га ухватише и бацише у тамницу, коју запечатише јер га хтедоше уморити глађу, али јави му се Господ, који га охрабри са речима да је за њега ово све пролазно и да ће ускоро бити са Њим, увенчан венцем славе. Појави се потом мноштво анђела, а видевши све то стражари се страшно уплашише и обавестише судије о свему томе. Изведоше светог Теодора Тирона из тамнице, осудише и погубише, и то на тако свиреп начин што га бацише живог у огањ. Предаде он душу своју Богу Вишњем 306 године.

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору.
Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча.
Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.

Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана.
Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом. Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову. Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење.
Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године. Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој. Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

Тропар (глас 4):
Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.
 

Када је након рођења нашег Господа Исуса Христа прошло 40 дана, Пречиста и Преблагословена Дева Марија, са својим обручником Јосифом донесе у јерусалимски храм Младенца и чедо своје. Учинила је она то да би испунила двоструки Закон Божији. Прво, да очисти себе после порођаја и да преда Господу првенца свог. Друго, да га откупи установљеном ценом. Али све то је било беспотребно. Међутим, Законодавац не хтеде да прекрши Свој Закон. Приносећи Га Богу, она изговара речи: "Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти родио пре времена без матере, а ја по благовољењу Твом родих Га без мужа. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим да урадиш са Њим и самном, како је Теби воља и да Његовим телом и крвљу које је од мене узео искупиш род људски" 

Свети мученик Трифун, био је дете благочестивих родитеља. Рођен је у селу Кампсади, сиромашног порекла, али веома побожан још од малих ногу. Као дете време је проводио чувајући гуске, те преблаги Бог изабра да баш у њега усели благодат Духа Светог. Дарован од Бога даром чудотворства и исцељења, овај свети младић за време свог живота исцели многе болеснике, истера демоне из многих људи и поможе многима који од њега искаше помоћ. Многа чуда чинио је он, а између осталог, у оно време када је римским царством завладао цар Гордије прослави се овај угодник Божији, тако што излечи цареву кћерку, прелепу Гордијану, која опседнута ђаволом сиђе с ума. Десило се то по промислу Божијем, када се јавио ђаво из девојке, рекавши да га из ње не може истерати нико други, него једино човек по имену Трифун. Чувши то, цар позове све људе са овим именом из царства свог, али никоме не пође за руком да истера ђавола из девојке. Дође ред и на младог Трифуна, који једини успе да истера ђавола и ис цели Гордијану. Пресрећни цар Гордије богато награди овог чудотворца, а он затим сву своју награду подели сиромасима. Овим исцељењем за њим пођоше многи и примише хришћанску веру. Касније, када на римски престо дође христоборни цар Декије, почеше страшни прогони хришћана и њихово страдање и мучење, те тако би и са светим Трифуном. Не хтеде се одрећи Христа и вере своје, те због тога би свирепо мучен и прогањан, а касније и погубљен од стране цара незнабожца.

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите.